Nick Greece i Gavin McClurg te njihova ekspedicija 500 milja do nigdje.






Niviuk, Outside Television, Black Diamond Equipment Ltd, Patagonia, Klymit, Goal Zero, GoPro, PocketFuel Naturals, KEEN, KAVU

Ovo ljeto sam se družio s Nickom Greecom u Bugarskoj jedan dan kad smo zajedno kapnuli kod sela Begunci. Došao je do nas jedan pastir ili čoban nisam više siguran. Uglavnom izgledao je ono pravo čobansko/pastirski kao i svi ljudi tog zanimanja i kod nas, samo je bio još malo crnkast kao pravi crni Bugari, pa je davao dojam kao da smo u Indiji, a ne u susjednoj zemlji (ups, u zadnje vrijeme između je još jedna zemlja). E, sad taj čoban (ako je izgled možda mogao prevariti, miris siguno nije ostvljao dvojbe da se učestalo druži sa raznovrsnom stokom) je samo stajao i gledao nas. Smjestio se do mene i pratio kaj radim. Ja sam mirno slagao opremu i gledao kako se ostali piloti pate iznad nas (nakon 90 preletenih km i 3,5 h u zraku zatvorilo je i počeli smo curiti). Vrtila je velika grupa i mukotrpno uspjevala dizati metar po metar. Dok je jedan po jedan niži pilot padao prostranom bugarskom ravnicom. Zluradosti nas pilota natjecatelja nikad kraja (he, he, he), lakše nam je kad se ne potimo sami u svojoj muci.

Ovaj naš čobsi stoji i bulji. Nesnosna je vrućina i milion zrikavaca oko nas. Nicku je lakše jer je nekih 100 m dalje. Ja sam pokeraški hladan i radim svoj posao dok napetost raste. Koji ratzq ovaj hoće? Mislim, učtivo sam ga pozdravio na hrvatsko bugarskom i dao mu do znanja da govorim njegov jezik. Tako je i Nicku bilo lakše jer je mislo da ima izvrsnog prevodioca u komunikaciji s lokalnim aboličanom. Međutim lokalac i dalje nije baš komunicirao na uobičajen način. Ponudio sam ga i vodom u znak prijateljstva. Čobi je to odbio s učtivošću, ali i sa malom dozom gađenja. Onda je počeo raditi što i ja. Pomaže mi slagati padobran. Ok, to je lijepo od njega. Meni zvoni telefon i ja se javljam, a on nastavlja. Ej čobi, ne možeš mi tako frkati špagice i ridžfoile!!! Mislim si u sebi i žurnije, s telefonom na uhu, nastavljam pakirati krilo.

Složili smo opremu, prišao je i Nick, krećemo za šutljivim čobijem prema nekom šumarku. Valjda nisu njegovi jataci tu u bušu?! Nick bezbrižno fotka okolo velikim Nikonom s još većim teleobjektivom (kak s tim leti). Čavrljamo bezbrižno o prirodi i letenju. On bezbrižniji, mene malo steže nekaj. Gutam ja u sebi, ej moj Nikola nadam se da ćeš zadržati ti taj fotić, a i ja svog EnZa. Čobi nas upućuje na pravi put. Ide potok, a samo je jedan skriveni željezni most.

Prošli smo most i zaputili se šumom prema selu. Ugledali smo prve kuće. I dalje je vruće. Nosimo glajdove, čobi ispred nas šutljivo i brzo korača te nam svako malo mahne rukom da ga slijedimo. Nick je znatiželjan kamo idemo i dobro raspoložen. Ja hinim dobro raspoloženje, mada mi nije svejedno. Dolazimo do prveih kuća, ondak negdje na kraj sela. Naš nas vodič vodi nas uskim putem uz ograde i zaustavlja se kod jedne manje kuće. Nigdje ničeg oko nas, niti ljudi. OK, valjda nas je prostodušni čovjek doveo do svoje kuće i sad će nas počastiti prema pozatoj balkanskoj gostoljubivosti. Komentiram to s Nickom, mada Nick doziva svoje timske kolege da ga skupe, samo ne zna gdje je, jer nismo na nikakvom putu. Velim ja Nicku, ako nas čobi pozove kod njega bilo bi nepristojno odbiti, popti ćemo nekaj i gas dalje. Valjda nas uputu na neku cestu poslije. Već sam nekoliko puta pitao vodiča gdje je centar sela, gdje je glavni put, ali on ja samo mahao rukom da ga slijedimo. Ili je tip retard ili je moj hrvatsko-bugarski zbilja toliko loš. Bojim se pomisliti na drugo. A onda šok i nevjerica! Čobi nas vodi dalje u još veću pripizdinu i gustiš. Ma ne mogu vjerovati. Stvarno će nas dovesti do neke bande i opljačkati. Ne želim dizati paniku, ali mi je malo panika. Ma jebe mi se i za glider, samo da mi bubrege ne izvade, dobro, ajde bar da mi jedan ostave, jer bez oba ne mogu nastaviti život. Ni Nicku više nije svejedno, jer vidi da moja komunikacija sa čobijem ne ide najboljim putem, a mi smo isto svagdje samo ne na putu. Kaj da klisnemo?!

I tako se mi provlačimo kroz neki gustiš po putiću za koze i ugledašmo jezerce, slapić, neke stolove, nešto poput marlesice - montažne kuće i ekipu kako piju pive. Eto ga, sad smo najebali, eto njegovih jataka. A kad ono, pitoma ekipa. Pozdravljaju nas. Šanker u marlesici nas ispituje od kud smo. Ja velim iz Hrvatske, pa pokažem na Nicka i velim Amerikanac. Ooo, ja sam im frend, praktično susjed, najrođeniji. Pričam ko veliki bugarski, bar imam s kim. Šanker pokušava sa 5-6 engleskih riječi uspostaviti komunikaciju s Nickom, pa ja ulijećem i pomažem. Nicka to zabavlja, a naš vodič se samo smješka. Uh, odahnuo sam. Majku mu, da samo zna kakome je dobro oznojio i doslovno i u prenesenom smislu. Nick okreće rundu za sve i kupuje sve vrećice čipsa (ono 3-4, mislim da ih nije bilo više) da zamezimo. Paranoičniji sam i od sina i oca Busha koji su zajedno pokrenuli nekoliko ratova. Ali da ste bili u mojoj koži ne bi se vjerojatno niti vi drugačije ponašali. Nick je i dalje uživao u fotkanju "bande", jezerca, patkica te se zabavljao s cijenama cuge i čipsa iz marlesice. Utom su nas pokupili njegovi jarani, pa smo skupljali druge pokapale Amere po bugarskoj preriji. Hrga i Habi su u cilju. Bar da smo jednom i mi bili bolji od Amera. Čim su se skupili na hrpu počelo je prebrojavanje "mrtvih" i zbrajanje štete. Danas su jakooo zakazali. Nema niti jednog Amea u cilju. Nije im svejedno. Nick to nije pokazivao u mojem društvu, ali sad se opustio s pajdama iz svog tabora.

Htio sam razgovarati i s njim i s ostalim Amerima o letenju, pokupiti iskustva (sve su prekaljeni natjecatelji i XC-aši), ali su me naporan let, vrućina, čobi, pivo i vožnja toliko ošamutili da sam dremuckao do Spota i stožera.